Наша књижевност

У

_ ЛИЦЕМ У ЛИЦЕ ОДЛОМАК

Сам си, бдијеш. Војска уоколо спије,

за леђима давно лежи знани град. Слутиш срцем вјеру која снова грије

да разбије тугу, и немир, и пад.

Гдје си, земљо драга, гдје си у тој тмици, да л ти лице грде убице, крвници,

"да л намећу негве, звекћу л мукли ланци,

ил' клопоћу браве, ил реже катанци»

Гдје си, земљо драга, земљо моја мала, зоро у праскању, ВИШЊО расцвјетала!

Гдје л су твоје стране, благ снијег оваца, роса на попаску, сунце што се баца копљима руменим низ предјеле снене,

по оку језера; ријеке успјењене |

гдје су, — њиве родне, поља, шуме густе, под отавом равни, куће наше пусте2!

Што л то хукти тобом, мраком што л' је легло, прекрило градове, равнице, и хум2 Горо Црна, звијере за гушу те стегло

— мотори разносе и њиве и друм!

Одосмо од тебе — рана рану стиже,

у те грке дане тешко корак гмиже,

тешко борац срце на пола раздваја губећ' зјеном мрачном небо завичаја!

Ал' не, нису пути без стопа остали

наших, још нас има — тек се челик кали! још миришу шуме, села млазоћ нашим ·

у крви, још одред партизански праши, _ још! жар ока млада, огањ ријечи брнди