Наша књижевност

Лицем у лице 5 3 Е 269

— ко ће ријечи топле метком угушити, "свјетло што се ужга ко би да утрне, ко да буну згази вреле Горе Црне!

Сам си, бдијеш. Тихо модрином прамиња мјесец крњ — засипа поспан видокруг. Над свима је свила мрачна своја крила Волујак-планина — и стражар, и друг! Поносна, у ноћи муклој овој бдије

над војском што нигда не видје је прије, и кб де би хтјела стат за врат туђину

— мрким челом мрко стреми у даљину...

Нигдје гласа. Како чудно кир сад дише ·— тек Сутјеске даљни пригушени хук! За умором дана тутњаве се слише у предаха шутњу, крхак сан, и мук. Не трепери срце нити магле очи, тихо преде чежња под звјездама ноћи: о, у таквој ноћи, некад, препун лијета, младошћу набреклом — срца разапета, | крај Лима би иш'о низа сјенокосе ил грлио грле, ил, мрсио косе, ил просто: пред тобом живот млад би стао " ком си се дјечачки тако радовао. ; Но у лудом трку протутњаше дани прекрилише јатом земљу галоврани!..Нигдје гласа. ПЏуцња. Залуд ухо тражи шушањ дрхтав, штропот на тој мртвој стражи. Ал' ето, одједном: ту се свијетло створи —- ожив је и стаде Домовине лик, бразде пале челом, оком патња гори кроз крв тек ћеш, грудо, постат' побједник! Гледаш је — блиједу, грку, у сто рана, у безброј дана, хиљаде мегдана, видиш је стрелиштем гдје мржњом изгара, лице њено гњевно уз отсјев пожара; видиш је у збјегу, босу на снијегу, гдје мећавом гази, провлачи, и ниче, ил' путе разбија јуришом, и кличе

5