Наша књижевност

с побједом у грлу — дахом дивљег скока. И знаш: за њен смијех, њену радост плаху, свег би дао себе у трену, у даху.

И гле — под пропланком, ту, лицем у лице, вјерне ријечи капљу — гасну мисли зле. . Потргане све су жице и гренице

како драго, скупо сад је родно тле!

Ој, рођена земљо, земљо разгњевљена,

не поникни челом крај пустих шљемена: осветници ничу иза битке; сваке — _

расти, горо чарна, небу под облаке!...

« ДУШАН КОСТИЋ