Наша књижевност

ОДЛАЗАК ПЕРУШИНЕ

Још прије него кроз пукотине на вратима назре небо, Јосо се ископрца из гомиле „старих врећа; сједне на руб постеље, наслони дланове на кољена и удубе се у мисли. Јосо је у овом мраку поземљуше, кад је пустио да му у свијести бљесне слика његова задњег пословања, био силно задовољан сам собом и он је у мраку, наслоњен онако, уживао неко вријеме у својој важности: осјећао се дигнут у достојанство као каноник маштајући на сједалу. Напокон почне хракати и стењати значајно, пред важним послом. а | пипа одјећу, која је упопуњавала покриваче, па се почне облачити, хранећи у задњи час свој понос малом мишљу, коју појача говором упућеним жени:

— Како оно ники тер ники могу обучени лежати. Оно робе се на њима усмрди ка пас... Ја се липо свучем и честито покријен, па чето слађе спаван... |

Жена Јурка презре његову ријеч, јави се тријезно: :

— Ајде, Пере мој, ајде!

· Мали Перушина скочи на ноге из кукурузових клипова, настртих на лежају крај огњишта због помањкања сламе. Одавно је био будан; побројио је све пијетле, врпољио се у клиповима и бу“ љио узбуђен у мрак очекујући очев зов.

Он се узврпољи у. мраку у неком напору.

И испод Јурке зашкрипе даске, и она се извуче опсежно као

· грана. Хукала је из дубине прсију, као да жели избацити онз| „хљиб“, што јој се скупио негдје у утроби под срцем, или око њега, незнано гдје.

Иза летава лијено меље Гароња прежву и отпухује кадикад, а дјечица у клиповима хркутају и дишу шумно.

Прими се Јосе она шкрипа Гароњиних кутњака. — Драги воко, његов понос. — (Гароњу је Јосо изнајмљивао за орање, под

„својим рукама и попуњавао свој мали посао јефтином и угодном

запосленошћу.) Та га Гароњина глазба раздрага и он заустави своје ухо на њој. -