Наша књижевност

Ко ~ Наша књижевност

безобзирно, без везе с крајем, каткада протандрчу климава кола за мршавим, најеженим као суха бајамова грана, коњићима; гонич се згурио и гледа вучји: у гладној шкртости не би понудио мјесто у колима ни оцу. Гдјегдје се стиснуо чобан под зид па блене, „док кржљаве овце трудно одгризају као маховина ситну, блиједу и запрашену травицу. Ту и тамо јата чавка и врана шеткају по голети, па успркос њезину сиромаштву нађу под каменом коју глисту или кукца. | =

Перушина најзад пријеђе на забаву с вранама; почне на њих бацати камење, не пуштајући из вида нове ципеле,

А Јосо је средиште ове крајине, овог кретања; путује то пословање с њим.

Ако се Перушина залети преда њ, даје му савјет: Е

= Не говори ти ништа, кад дођемо прид оног господина.

= Прид којегр | о

= Прид којег је да је, то твој поса није.

· Јосо се заустави и стане у свечан став:

= Слушај, шта ти говорим: ти не ћеш говорити него ја, разумиш! -

Перушина је имао обичај мијешати се у разговор старијих, чисто насртати, а то би могло сметати. Јосо се сјепио тога видећи Перушинину живахност на путу. |

— Ја сан, мој синко, свитски човик, ја знан, како триба с господон... а ти ни ричи!

Затим се Јосо опет заљуља у куковима и стави строј у кретање. Он настави мислити о оном својем, а не о Перушинином,

= Еј, одавна се није показао човјек међу људима, одавно није понудио човјеку чашу вина и повео након ње ријеч. Зашто човјек и живи него да буде човјек, да се наслони на ближњега, "да асјети и љубав и злобу. |

Тако стигну до „Мрдеше куле“.

Комшилук се састоји од три четири потлеушице и оронуле куће на под (једине у селу), коју свак називље „Мрдеше кула“.

Потлеушице се збиле међу сиве урушене, кривудаве зидине, блатне шкрапе, слабуњаве лопочике, а кула насред онечишћене. камене чистинице.

Пред кулу баш изишао Јаков Мрдеша, кога свак називље само Мрдеша, као утјеловљење свога рода, под новом капом и у уским, новим, кратким памучним хлачама, које се под новом црвенкапом чудно модре у овим (неодређеним бојама. Мрдеша се не-