Наша књижевност

350

Наша књижевнсст

имах мртав паднут од смијеха! Мало стаде, они отидоше,

а за њима други изидоше.

Такве бруке, таквијех грдилах нигде нико јошт видио није: носине им по од кварта бјеху, истрештили очи као тенци,

а зинули ка курјаци гладни;

а дрвене ноге насадили,

па иђаху као на кључеве; облачили прње и јачине, усред подне да га човјек сретне, сва би му се кожа најежила. Докле неко, да му Бог поможе, из онијех пањегах завика“ „Бјеж', народе, с изгоре кућа!“ Боже драги, да ту бруку видиш! Стаде јека, клепет и ломјава, стаде писка, капе попадаше, стотина их испод ногах оста, све се наби, да кркнут не може, као стока кад је звјерад гоне.

Те ми опет сјутрадан на игру, кад у кућу нигђе нико нема,

но је пуста кућа затворена.

И јошт ћу ви једну спрдњу причат, а знам чисто, вјероват нећете: видио сам људе у Млеткама

ђе на коноп скачу и играју!

КЕ РОГА Го не може бит истина, Драшко, него су ти очи замаштали,

ВОДВОДА ДРАШКО

Не знам ништа, но сам их гледао; и сам мислим да је маштаније.