Наша књижевност

- Из „Горског вијенца" >; 349

Када виђех витешку невољу, забоље ме срце, проговорих: „Што, погани, од људих чините» што јуначки људе не смакнетео што им такве муке ударате2“ Док Грбичић мени попришапта: „Немој такве говорит ријечи:

пе смије се овде право зборит! твоја срећа — не разумјеше те.“ И чујте ме што вам данас кажем: познао сам на опе тавнице

да су божју грдно преступили

и да ће им царство погинути

"и бољима у руке уљести.

КНЕЗ ЈАНКО

А бјеше ли игре у Млетака, као ово те се ми играмо»

ВОЈВОДА ДРАШКО

Бјеше игре, али другојаче..

У једну се кућу сакупљаху, пошто мркни и пошто вечерај; кућа бјеше сила од свијета, ужди у њој хиљаду свијећах; по зиду јој свуд бјеху пањеге, цијеле се напуни народа,

тако исто и кућа остала;

· свуд могаше из зида виђети

ђе вираху ка миши из гљ језда. Док се једна подиже завјеса, трећи дио од куће отвори.

Боже драги, ту да видиш чуда! Ту измиље некаквога пука,

то ни у сан никад доћ не може: сви шарени као дивље мачке.

_ Док их стаде но кући кривања: ђе ко бјеше запљеска рукама, -—