Наша књижевност

348

Наша књижевност

па бродове њима напунили, и тиска их у свијет бијели, те довукуј благо из свијета. и притискај земље и градове.

СЕРДАР РАДОЊА

А судови бјеху ЛИ ИМ правиР

ВОЈВОДА ДРАШКО

Бјеху, брате, да те Бог сачува! Мало бољи него у Турчина. Бјеше једна кућа превелика

у којој се грађаху бродови,

ту хиљаде бјеху невољниках, сви у љута гвожђа попутани,

те грађаху принципу бродове; ту од плача и љуте невоље

не мили се уљести човјеку. Једни сужњи бјеху приковани

у путима на веље бродове,

те возаху по мору бродове;

ту их љетње горијаше сунце

пи дављаху кише и времена,

не могаху из везе шенути, но, ка пашче кад га за тор свежеш, ту чамају и дневи и ноћи. Најгоре им пак бјеху тавнице под дворове ђе дужде стојаше: у најдубљу јаму коју знадеш није горе но у њих стојати; коњ хоћаше у њима цркнути, човјек пашче ту свезат не шћаше, а камоли чојка несретњега они људе све тамо везаху

и дављаху у мрачним избама. Сав протрнем, да их Бог уби је,

"кад помислим за оно страшило;

нико жалит не смије никога, а камоли да му што покоже.