Наша књижевност

392

након тридесет година успео да „га објави, после великих препрека и потежица. Овај превод црква му није одобрила, а власт у кнежевини Србији забранила је растурање књиге.

Вук је, наравно, покушао да добије сагласност црквених кругова и обратио се карловачком митрополиту Рајачићу који је најпре обећао да ће овај превод благословити, али то није учинио. Вук му _је; међутим, слао отиске док се дело слагало. 23 јуна (5 јула по новом) 1847; он је отштампао три по. следња табака д предговор и упутио их митрополиту. Овај је, међутим, у то баш време стигао у Беч и усмено саопштио Вуку да не може дати благослова његовом преводу. Вук је после тога 0отштампао насловни лист џи дао књи. гу на повез. 26 септембра (8 октобра) „Српске новине“ објавиле су саопштење да је „Нови завет“ изишао „без одобрења“ тамошње цензуре наше православне цркве“, да је „тај превод не од цркве но „са побочне стране... без надлежног расмотренија џи одобрења печатан“, да га „господин Митрополит никако одобрити и распрострањење његово у отечеству нашем допустити не може“. Због тога је министарство просвете одлучило да се овај превод „никако у отечество наше не уноси, нити да се по ду-

ћанима џ књижарницама продаје“, .

него да се конфискује, ако се где нађе. је -

Док. је до те наредбе дошло, морало је протећи доста времена од изласка књиге; „Нови завет“ је неко време растуран међу читаоце, па је тако обратио на себе и

Наша књижевност

пажњу власти. Из Вукова писма које је из Трста упутио Јустину

"Михаиловићу 7 (19) августа 1847,

види се да му је послао 27 примерака „Новога завета“, Према томе може се закључити да је „Нови завет“ изишао крајем јула или почетком августа по новом календару. 8. Даничићев „Рат за срп. ски језики правопис“ џизишао је пре 18 јула (80 по новом). Ово се види из писма Јована Суг ботића који тога дана јавља из Пеште Вуку да је изишла Даничићева књига. Као што је познато, ову књигу бечка цензура није одобрила, те су се Вук и Даничић досетили, променили наслов џи име писца, (Ђуро Даничић (се дотад звао Ђорђе Поповић) и послали је пештанској цензури, у којој је цензор српских књига био Вуков пријатељ Јован Суботић. Тако је књига ипак изишла; колико је Вуку до ње стало, види се најбоље по томе што је он платио трошак,

4. Бранкове песме изишле су крајем 1847, по свој прилици у децембру или крајем новембра.

27 јула (по новом) 1847, шаљући огласе о својој књизи оцу, Бранко вели да су му песме, сем „Бачкога растанка“, „Пута“ и „Кад млидија умрети“ прошле цензуру.

После тога датума, свакако Бран-

ко је дао рукопис штампарији јерменскога манастира да се слаже џн књига је била готова пре 6 децембра 1847. Тога дана (вероватно по старом календару) Бранко шаље осамдесет примерака својих песама