Наша књижевност

422 у - Наша књижевност

н погинуо у некој тучи с муслиманима из Каменграда. Тако, најзад, у замрлој и напола празној кући старих Шкундрића остаде само средњи брат Перо, старији, разговоран и помало дјегињаст човјек, вјештак за вађење зуба, и његова жена Миља, коју је зубар, увијек се помало мазећи, називао мајком. Била је то овисока и држећа жена, сталожена и одмјерена, с присјенком прикривене и мирне туге у очима како је то чест случај код нероткиња.

Како нијесу имали дјеце, Миља и Перо увијек би привукли себи, из ближе родбине, понеко женско дијете и дохранили га до удаје. Кад би, уз пуцњаву и тандрк окићених кола, сватови одјурили, остављајући иза себе облачке прашине и велику кућу потонулу у тишину, двоје самохраних људи поплакали би дан-два, а онда би Миља прва дошла себи и предложила, озбиљно и дома ћенски, чврсто стежући мараму испод врата:

= Па, мој Перо, да опет притегнемо какво сироче» Не врнједи плакати.

— 'Ајде, мајко, доведи неког -— слагао се Перо и не дижући главе, док су му сузе кгпале у отворен торбак с клијештима по коме се тих дана неуморно претурао, заваравајући сам себе и тражећи нешто чега унутра није било.

Већ сјутрадан би у кући осванула нова цурица, дивљачна и чупава, и с тугом би разгледала велику пусту просторију без ) дјеце, док је Перо опет постајао разговоран и весео, а Миља се, умирена и сабрана, поново прихваћала свакодневних послова.

Прве устаничке дане, узавреле и пуне страховања, двоје педесетогодишњака дочекали су збуњени и окамењени. Док су из читавог села жене и старији људи журили у планину склањајући кејач и најпотребније ствари, Маља и Перо стајали су пред својом кућом, занијемили и дрвени, ћутке посматрајући народну невољу. Најзад је Миља рекла, стидећи се и прекоријевајући њих обоје:

= Видиш ли, мој Перо, свак се забавио о својој нејачи, пата се јадни народ, а нас двоје кб двије леденице. Чиме ли ћемо ми међу свој свијетг... Ех, ако су нам у овоме злу највећа брига само наше рођене главе, дабогда, брате, и без њих остали.

Скрушен и ожалошћен, очекујући од своје отресите жене посљедњу ријеч и упуту, Перо је стајао под орахом с рукама сложеним на свом нераздвојном торбаку и туробно посматрао народ који је у групама, ужурбано и задувано, грабио према првој шу'м Тито] коси.