Наша књижевност

224 П | Наша књижевност

у пространој кухињи с огњиштем, по појати и на престарелу штагљу пуном напуштених осињака.

Свечана и помало горда због указане јој части, Миља је до касно увече била на ногама, помажући гостима да се што боље и угодније смјесте. Нашла је у ковчегу чисте плахте и престрла кревете, објесила за врата нов пешкир и помогла да се у собу унесе још један стари кревет, који је, одавна и лежао на тавану.

Њезин Перо, далеко мање користан, радознало је вршљао по дворишту између бораша и нарочито се навијго око једног мрзовољног момка кога је болио зуб, не. усуђујући се да му понуди своје услуге, јер још никад није вадио " зуба било каквом војнику.

Касно у ноћ нова Миљина н Перина усвојеница Мара, дивљачна дјевојчица, доведена из глуве сиротиње забаченог села Глибаје, плашљиво је упитала Миљу, мешкољећи се поред ње кревету.

= Тето, је л онај велики, у сјајној роби, краљ»

= 'Ајд', бено, какав краљ! Оно је командант Петар, официр,

а краљ — е, мој синко, и он је утакб некуд — расањено се јави Перо још увијек брижан због онога борца са зубом.

— Немој, болан, свашта говорити пред дјететом. Шта ти знаш ко је куд утекб — укори га опрезна Миља.

Нови гости, боље речено домаћини, по својој су вољи, према потреби, правили размјештај ствари по кући и око куће. Стара, добро познат и утврђен ред и распоред, преко ноћи се мијењао. Све се помакло са свога правог, одавна одређеног мјеста, па Миља није могла да се снађе и обикне у својој рођеној кући. Бунила се у њој уредна и брижљива домаћица, па је често, По за неким предметом, незадовољно гунђала:

= Ама, све ли стигну да забаце куд не треба, бог ; их помого.

Али чим би из даљине чула потмуло думбарање топова, она је долазила себи и престајала да се љути, осјећајући да се рука рата спустила, ево, и на њезину забачену кућу и сваку ствар помакла са њезиног мјеста. АП

= Ето, главе се губе, а ја се бринем око своје сикире.

Како није имала никога свог, од срца, у борби, Миља се однекуд осјећала задужена и срива пред командантом, пред бор-

цима, па и пред сваким у селу. Чинило јој се, да крупни и мирни.

командант Петар може свеки час дићи главу од стола, спустити руку с вјечитом цигаретом и прекорити је:

прве уае