Наша књижевност

426 > Е Наша књижевнаст

Уочљива и чудна дисхармонија између његова гласа и онога што је тај човјек рекао, натјерали су Миљу, да му се боље загледз у лице. Поред све његове огрубјелости, ожиљка и оштрог зареза

око усана, она је из очију Личанина прочитала горку тугу човјека племенита и добричине, тугу коју овакви људи не могу лако надживјети. Прво што јој је бљеснуло у души, била је оштра и болна

слутња:

— отинуне!

Увече, пред прагом, примајући из Миљиних руку топлу. шољу, он је изненада, са горком и непријатно-злобном бором око прижми рених очију, загледан у сумрак, рекао:

= Мајко Миљо, знаш ли ти да су усташе моју матер живу бапиле у бездану» =

У његовим рукама дуго се хладила заборављена шоља, а Миља, гледајући га кришом из прикрајка, поново је помислила:

— Погинуће!... А шта су коме скривили овако добри младићи»

Те вечери је у кревету дуго уздисала и спремала се на разговор, а онда се напокон јавила, кад је опазила да је и њезин Перо будан:

— Удариће наш Стојан на Талијане.

Перо је тога дана скоро промукао хвалећи се по селу са својим „земљаком“ Матићем, а сад му је лички командант постао већ и рођак. |

— Право ти велиш, хоће мој рођо Стојан и по Талијанима распалити. Е, мој брате, нијесу 1457 казали: „Кога роди Лика и Крбава, не плаши га кошуља крвава“... Хоће, бо'ме, рођо!

Убрзо послије Матићева одласка, штеб одреда преселио се у један заселак ближе цести, јединој важнијој саобраћајној вези у томе крају, а у Шкундрића кућу усели се штаб батаљона, познатог по називу „Миланчићев батаљон“.

Два-три дана Миљи је било необично и туђе у њеној рођеној кући.

Умјесто крупног и смиреног Петра, у, соби се око стола вртио ситни окретни Миланчић, жив, праскав и вјечито у покрету. Оштар и отсјечан, он није подносио дуге разговоре и јалова погађања. Приликом вечерњих разговора о некој новој акцији, кад би се њетови командири чета стали да губе у препирци око ситница, он би скочио с клупе, бос и распасан, и синуо:

— Тандера-мандера, мијесите кб бабе тијесто! Нема ту увијања, него равно на бункере, па готово! Ја ћу први тамо поћи, а не

•