Наша књижевност

430 - _ Наша књижевност

Некако под крај зиме стигао је глас да је Стојан Матић, лички командант, погинуо у борби на Лапцу. Кад је то чула од курира, Миља је отишла у хладан и густ мљекар и дуго плакала, згурена на ниској клупи. Већ га је одавна била заборавила, и сад га се јасно сјећала као да је жив пред њом, онако скроман, тих и смртно тужан.

=— Па погибе наш Стојан» — као заузгред, снуждено и мирно, упитала је Ђурина, који је стајао насред авлије, испраћајући курире. =— Погибе — кратко је одвргтио Бурин, обарајући поглед у свијег као да се стиди што је свака помисао о смрти њему толико далека, неразумљива и туђа.

— Погибе, погибе — поновио је још двапут узастопце, као да сам себе увјерава да се, ето, и такве ствари дешавају у животу.

Стојанова смрт натјерала је стару К да се замисли над свим тим људима који су досада прошли кроз њезину кућу. Сјећајући се једног по једног, она је и нехотице гласно проговорила, обраћајући се своме Пери:

— Мој Перо, колико смо ове јесени и зиме добрих људи видјели, више него досад за читавих својих педесет година. Као да је овамо одједном кренуло све што је добро и што ваља. -

— Дашта је него кренуло — спремно је дочекао доброћудни Перо, већ одавно увјерен да су ово најбољи људи и да је сасвим природно што су одабрали баш његову кућу:

Оставши сама у ноћи са својом тугом и бригама, ова припроста и неука жена, свакодневно окружена устаницима и њиховим вођама, лагано је долазила до јасне и једноставне истине, да се овамо, „на нашу, страну“, заиста окупља све што је добро и честнто. И слутила је да ту више није у питању само руса глава и то живот, него нешто још крупније, вредније и од једног и од другог.

— Видиш ли ти, мој Перо, шта се све ово око нас ради. Ка. жем ја теби, није ово само за пусту главу, јер да је тако, више бн они мислили на њих. Ово је за правду, мој Перо.

— Дашта је него за правду — одобравао је Перо уозбиљивши се. — Као да ми опет сама глава нешто нарочито вриједи, па да се због ње диже оволика буна. Глава буде. и зачас падне, а правда е, то је нешто друкчије.

— Видјела сам ја то и по Стојану: одавна се опростио са животом, а опет запео као да хиљаду глава брани.

Послије тих ноћних разговора, Миља је још усрдније дочекивала све нове и нове борце и разне партизанске штабове. Стизалн

поене