Наша књижевност

438 = Наша књижевност

— и Шошу! — са стране, као туђи, одјекну јој њезин рођени глас.

— И Славка Родића> — упорно и љутито питао је неко, сигурно Мутић. -

— И Славка Родића! — први пут у животу слага стара жена, јер Славка никад ни видјела није. = И баш хранилаР! — оштро је сјекао упорни испитивач, 2

неко пред њом, неспретно и љутито, скидао је пушку и жена је најасно схватила да се то ради због ње. — Хранила, бо'ме, као права мајка, као своју рођену дјецу!... Оштар и сув прасак ошину је врелим ударцем, пресјекавши 10] дах. И људи, и кућа и угажен снијег мучно се заљуљаше, изокренуше и отскочише некуд наниже. Над њом се, уз тутањ блиских топова, нагло мрачило равно, сиво и пусто фебруарско небо...

– БРАНКО БОППЋ