Наша књижевност

468 - Ба ћ а - Е Наша књижевност

ишло се у бриљантно декламаторство. Спољна глума доминирала је над унутрашњом. -

Када сам ту скоро посетио Париз заинтересовао сам се за стање у Француској Комедији. Говорило се о њеној унутрашњој кризи. Услед краткоће времена могао сем да посетим само једну празничку дневну претставу која се састојала од једночинке БУКЕ од Анри Мељако и Халевија, и „Уображеног болесника“ Молијера. Тај састав показује да је Француска Комедија остала верна своме "ставу. На репертоару је водвиљ из доба утврђивања моћи капигализма и Молијер.

_ „Букет“ је дело епигона водвиљисте Скриба. Без књижевне вредности, плитке фељтонске садржине, написано је да разоноди трговце и банкаре. Садржина му је у неверству мужа, у заплету који се створио око неверства жене с једне и љубавнице с друге стране. Букет компликује тај заплет, јер га је муж узео од љубавнице да поклони жени. Љубавница је пак тај букет добила од другог љубавника са уверењем да је уз њега припојен и поклон у великој своти новаца. Заплет се као у скечу замршује упадањем других љубавника у водвиљску ситуацију, забуном око размене шешира. Мали буржуј, срећно испливавши из ових заплета, може поћи опет излетнички у лов на метресе. :

- Некад се и у оваквим водвиљима, лишеним књижевне вредности, пуним тривијалности и сценских трикова, тражило да се кроз глуму донесу карактери. Овога пута игра је одговарала садржини. Лакрдија је играна потпуно лакрдијашки. Играло се само у смеру лаких и површно забавних позоришних ефеката. Ниједна глумачка личност није показала вољу и смисао за карактеризацију. Сва се игра концентрисала само на водвиљску акцију. Све је било неумерено и у великој мери неукусно.

_ „Уображени болесник“ игра се: данас у Француској Комедији, слично овом водвиљском дивертисману, као пуна лакрдија. Идејна садржајност овог Молијеровог дела и сатирични елементи у њој, жртвовани су забавним ситуацијама који не служе да покажу карактере и типове, ни у њима објекте Молијерове сатире, већ да изазову смех код публике по сваку цену. Лакрдијашење у тој интерпретацији нема граница. Логика садржинског развоја доведена је до апсурда. Појединци на сцени не живе као личности, већ "потпуно као сценске, театерске марионете и карикатуре. Тома Диафарус постао је шега, кловновска тачка у циркусу. Стављен је на високу столицу тако да му висе ноге, а када треба да седне на њу

•