Наша књижевност

Поглед на париска позоришта и 469

1

обично је промаши и пада на тле, онако како је то уобичајено у егзибицији провинциских кловнова. Отац, стари Диафарус, увек као да хоће да каже: видите, како ми је син кретен, удара му с времена на време по коју ћушку на очи Аргана и девојке за коју Аргав хоће да га пошто пото ожени. Цело време док траје љубавна сцена између Ангелике и Флерана Тома Дијафарус изводи своје лакрдијашке егзибиције, клати се на столици, дречи као животиња, а отац се понаша према њему као онај стари талијански торбар који показује публици мајмуна. Слично је и са другим заплетним ситуацијама. Свугде претеривања, неумереност, свугде је водвиљ·ско лакрдијашка акција у пуном плану, покривајући потпуно садржајну тематику дела, оно Молијерово сатирично излагање схоластичке и формалистичке науке духовитој критици. Сатирична поента „Уображеног болесника“, промоција у епилогу, подвргнута је сасвим захтевима водвиљског дивертисмана, Као чланови колегијума пред којима се врши тротескни церемонијал у коме је Молијер исмејао бесадржајну и механичкју схоластику, појављују се чланови Арганове породице заједно са Полишинелом који у

међучиновима изводи забавне варијетске тачке. Арган са лакрдијашком капом на глави постаје центар варијетске домаће забаве, Кеког лудог новогодишњег фестивала који се послужио Молијеровим делом као материјалом за своје породично увесељавање, То више није она, веома пластична у сатири, слика училишта које аутоматски избацује дипломе на основу лекцијашења, то је маскенбалски спектакл у коме буржоаска породица весели и засме-

јава госте и на свој начин после добре гозбе и успешно свршеног посла.

Молијеров „Уображени болесник“ играо се и раније као фарса. Но некад је било претстављача који су богатством комике уноси живу и духовиту сликовитост и у овакву интерпретацију која је отступила од Молијерове сатире. Овога пута није било изразитијих тумача. Комика која је донета није имала снаге и чари духа, ни богатства пластике. Игра је носила нечег у себи од копије старог, од комедије дел' арте прилагођене водвиљу грађанског типа. џ

Вернија традицијама је интерпретација Молијера у комедији „Школа за жене“ у позоришту „Атене“. Ту се хтело ићи даље од копија, дати смелија и индивидуалнија тумачења. Нарочито у погледу атмосфере и милијеа, као и стила сценског изражавања. Хте-