Наша књижевност

"Хроника 475

високом емотивношћу, није снажно ударан. Мржња вема оне поетске акценте које би као бритки мач секле по издаји и злочину. Он више говори о својој мржњи, него што мржњу исказује. У песми „Пркос“ то је видљиво у овим строфама:

„Нисам! Нисам! Трчим срце чесшо: дај разнеси прљав мушљаг, дој!

У шом Њалу није шеби мјесшо Броз вихоре младосш узвишлај! |

Земљо, ево! Гозим мраком зусшим шума швојих и већ нисам сам.

— Не мислим да Еопље ја испусшим ни ушишам жарве мржње плам! = “

а

Костића у његовом унутрашњем животу понесу поетска расположења којима често не влада кад их даје у стиховима. Он их даје онако непрерађене, онако као што би Французи рекли еп Бос. Због тога се догађа да се у по којој његовој песми нађу неколико различитих песничких мотива, да се они у њој мешају, па и сукобљавају. Узмимо да анализирамо, рецимо, његову песму „У Прозору“. На тој песми најбоље се показује лирска вредност његова песништва када даје дискретна осећања, штимунге, унутрашња трепарења срца с једне стране, пригушеност језика песничког лемперамента који је афективан и удевање различитих поетских мотива с друге стране. - И

Та тема је јака у лирском изразу доживљеног трагичног момента. (Осећа се тежак ход песника по улицама бомбама разбијеног вољеног града. (Опис опустелих улица, изумрлости живота има такве елегичности:

„Корачам улицом пусшом тдје оживош нечујно увире,

Крој мене прозори гуше — шужним ме гледају очима

И Бод зашшти трање ораха Ррај шрулог мосша Пихим углом...“

И Бад Бораци нечији замру за ш Наједном у том високом поетском штимунгу јави се нагао песников темпераменат који за свој излив налази сирове непесничке речи: у

_„У мени заЕлобуча пошоћ, у мени узавре плима И срце Елићне — досша!“ —

(Ово „заклобуча поток“ треба да означи бес, јарост пред призорима разарања, а „и срце кликне: доста!“ —_- то је нејасно, то је недоречена реч оног говорника коме су плахе емоције прекинуле мисао. ;

У следећој строфи је уметнути нови поетски мотив дискретно донет, топле лирски изражен о асоцијацији песника са животом његовог родног краја, о зебњи коју у срцу носи за животе оних које воли и који њега воле.

Из овог расположење прелази у доживљавање живота града чијим улицама ходи кад није био порушен и доживљавања његових разарања.