Наша књижевност

484 – Наша књижевност

у говорничку трибину, са које нам се обраћао један велики римски трибун, нама, не више београдским ђацима, него унезвереној и усталасалој маси рим_ ских грађана.

Ту хармонију коју је Качалов постигао,из супротности, хармонију из-

међу страсне ренесансне садржине, која кључа у сваком Шекспировом делу,

и барокне, елегантне џи китњасте форме, која пева музиком речи и боја, ту хармонију у тумачењу Шекспировог „Отела“ београдски драмски ансамбл као да није ни наслутио. Међутим, да ли се без те страсти и без те елесгантне форме, да ли се без те страсне-елеганције Шекспир уопште може играти»

· Чланови Београдске драме, под уметничким руководством Мате ЈУ|и-. лошевића, нису имали на сцени ни довољно страсти, ни довољно финоће_ За недостатак музике у Шекспировом стиху, за његово свирепо осиромашеење, за његову рогобатност, не могу, разуме се, само глумци и редитељ да сносе кривицу. Превод који се чуо с наше сцене не би били у стању да спасу ни глумци ученији у изговору стиха, (Шекспир се код нас мора изнова преводити.) Али има кривице и до глумаца и редитеља, јер се на претстави показало да су једни глумци ипак боље изговарали стихове од других. Основно је, међутим, да је свако говорио стихове онако како је знас и умео, што је најбољи доказ да није био утврђен ни начин како требе изговарати Шекспиров стих.

Ни страсти није било. довољно, ни мужевности, ни оне срчане снаге

коју је у Шекспирово дело диктирала његова епоха. Мало се на“ нашој сцени. осећао пустоловни, смели дух човека Ренесансе, А тога духа има У изобиљу у целом Шекспировом делу, па ну „Отелу“, Има га можда највише у Јагу, храбром и дрском војнику, авантуристи сатанске енергије макијавелистичком духу, вештаку У провокацији. Има га, у другом виду; код Отела. Има га најзад код Дездемоне, Она је одл Уа и смела: „она неће обичан брак по правилима устаљеног домаћег живота“. Она се, мимо "воље свога оца, удаје за црнца и тиме руши — како пише Морозов бране „расних“ предрасуда. Тај дух Ренесансе пробија из читавог Шек"спировог дела, али га, на жалост, није било, или бар не у довољној мери, "на београдској сцени. Није га било у читавом комаду, који се добрим делом одиграва на позадини једног ратног похода најамничке војске, а главни су му актери генерал најамника у служби Млетачке Републике и трупа његових официра. ;

Та ратна позадина нарочито се није испољила у првој сцени на Кипру, где је требало да добије пун израз. На нашој позорници, поред многих других брисања текста, изостала је у овој појави читава једна сцена која не само по „Редитељском плану Отела“ Станиславског, него и по самом Шекспиру, носи многе елементе ратне атмосфере. Изостављањем те сцене, изменио се изглед и наредне појаве у којој Дездемона стиже на Кипар. „Ратно поприште на Кипру личило је на нашој позорници пре на какву свечану трибину с које елегантан свет посматра веслачке утакмице, пего на прад што очекује, у највећем узбуђењу, исход поморске битке који ће одлучити 5 његовој судбини: да ли ће и даље остати: под млетачким

Зав не саЕА

ара нека