Наша књижевност

Хроника 483

"Пушкин, који је оставио низ оштроумних запажања о Шекспиру и ука"зао |на-многе-етазе којима данас корача шекспирологија у Совјетском Са-

везу, истакао је 8 поред осталог, и то да лица која је Шекспир створио нису „као код Молијера, типови једне одређене страсти, одређеног порока, већ жива бића, испуњена многим страстима, многим пороцима; околности развијају пред гледаоцем њихове разнолике и многобројне карактере.“ Говорећи о „Отелу“, Пушкин је рекао: „Отело по својој природи није љубоморан, —- напротив он је пун поверења.“ Полазећи од таквог схватања „на совјетској сцени трајно се утврдила интерпретација „Отела“ не као трагедије љубоморе, него као трагедије обманутог поверења“ 720

Живећи у једно тешко Сременито доба када су се мрачне и необуздан= силе и страсти скривале под раскошном спољашношћу, у доба када је краљица Јелисавета покривала драгоценим хаљинама од најскупоценијег броката жестоку борбу незадовољених страсти, мирноћу расуђивања и трговачку вештину, у то и такво доба када су једни исти људи са задовољством убиЈали, мучки и садистички своје противнике по мрачним сокацима Лондона, а час-два касније читали, искрено усхићени, дела античких писаца, пред чијим су се „светлим ликовима губиле авети средњега века“, — живећи У једно такво време, пуно монструозних контрадикција, у једно доба које је рађало џинове, Шекспир, и сам џин, стварао је у својим делима дивовске креатуре по мери својој и по мери своје епохе,

Контрадикторности доба у којем је Шекспир живео морале су да продру и у свет који је он уметнички оваплотио, Зар његови трагични хероји нису усликани у једну чудесну тканину, која има за основу бруталне, и свирепе, и злочиначке, и вероломне обичаје његовог доба, а за потку нежне и гиздаве шаре какве нису биле у стању ни пре ни после њега да исткају У стиху ни најславнији музички и језички мајсториг

Ту привидну неподударност између садржине и форме, која се на мађиски начин хармонично мири кроз Шекспиров дух џ ствара највишу, врховну синтезу, осетио сам, некада, на једном скромном ђачком матинеу, У сној старој и већ тада рабатној згради Друге женске гимназије у Улици Краљице Наталије.

Велики руски глумац Василиј Иванович Качалов — који је у то време био, с члановима Московског художественог театра, на пролазу кроз Београд — одазвао се молби ученица да их посети џи у полутамној ониској учи"оници, на чијим су зидовима висиле слике из зоологије, изговорио неколико Шекспирових стихова. Над нашим дечјим главама, са школске. катедре, која је била — сећам се још јасно, јер сам се тога стидео — умрљана ма"стилом, стојао је Качалов, у обичном оделу, ненашминкан, с цвикером на "носу и са праменом проседе косе на челу. Али у часу када је тај обични, наизглед свакијашњи човек у сивом оделу почео, без котурна и тоге, да расипа изнад наших бујних и занесених глава драго камење у бисерје Шекспирових речи из „Јулија Цезара“ џ да их везује и сплиће у мелодију стиова песника јелисаветинске епохе, када се кроз то богатство боја, музике У речи пробио дубоки и трагични смисао нагона џ страсти, о којима-су сти'"хови певали, па се најзад све то слило у бујицу најузвишеније лелоте, уаколска дворана постала је наједном римски форум, катедра се претворила