Наша књижевност

'482 5 Наша књижевност

'алочинстава. Упоредо с мраком који се спуштао на британска острва, надирала је злослутна и претећа тама иу Шекспирово дело, а његови дивхероји хватају се у коштац са злом у себи џи око себе. Место заносног младалачког пара Ромеа и Јулије, место несташног Пука, који ускаче' у Шекспиров „Сан летње ноћи“ из древних енглеских шума, место хвалисавца_ сер Џона Фалстафа из првог периода Шекспировог стварања, јавља се у у овом другом периоду поворка његових горостасних трагичних јунака: Хамлет, Лир, Магбет, Кориолан. (У то време умире и краљица Јелисавета, цепајући, кажу, с мачем у руци, завесе око своје самртне постеље, страхујући, у агонији, да се иза њих крију њени душмани.) У том грагичном периоду Шекспир се не мири са злом. Али не налази ни излаза из њега: он исувише верује у човека да би пао у песимизам, а исувише добро види изопаченост свога друштва да би се задовољио каквим лаким решењем.

Тек-у последњим делима, у „Димбелину“, „Зимској бајци“ и „Бури“ = а то је трећа етапа његовог драмског стваралаштва — Шекспир, тај „лабуд са реке Евона“, налази излаз из трагичног круга. „Тај излаз — то је вера у будућност човечанства.“ Када Мирада у „Бури“ први пут види Фердинанда, задивљена пред чудесном сликом човека, она каже:

ја бих га Назвала бомсанским створом, јер још ништа Живо ја нисам вадела тако лепо.

На крају комада Миранда вели:

О чудо! Како има много лепих

; Створења! Како је леп човечји род: (0 дпвпш, новл свете, што такве људе У соби имаш!

ЕЗ

„Отело“, који је приказан ових дана на сцени Београдског народног позоришта, припада другом, трагичном периоду. Између „Хамлета“ и „Лира“ створио је Шекспир свог „Млетачког црнца“, једну од најболнијих својих трагедија, „једну од најпатетичнијих људских умотворина“.

Као и за многа друга дела Шекспир и овога пута није измишљао сиже, већ га је узео у општим линијама од другог: позајмио је грађу из италиЈјанске новеле од Ђералдија Чинтија. Али од сировог сижеа који се, углавном, своди у приповеци на једноставан мотив љубоморе, Шекспир је извајао низ живих лица, џи самом сижеу, кроз сложене сукобе личности, дао многострук карактер. Неки сматрају да је Шекспир у занатство драмског писца унео по.

| ступке којима се обично служи глумац. „Као глумац = пише Гастон Бати = Шекспир је оживљавао туђе творевине; као писац, он је наставио да гради то исто.“ Међутим, полазећи од туђег, он је стварао своје. А тим својим он је исказао читав један свет, читаву једну епоху. У то туђе, већ давно мртво још у његово време, уносио де он толико живота, да сва његова лица и данданас стоје пред нама, не као пишчеве марионете, него као бића од крви и меса која живе из себе, по сложеним унутрашњим законима свога ја.