Наша књижевност

Хроника 481

партеру обилно се јело џи пило, водила се љубав, пушио дуван —- нова трава тек приспела из Индије. У позоришту туче су биле неизбежне. Гледасци су страсно „навијали“, храбрили љубимце на сцени, нарочито нежне мушкарце у женским ролама, гласно изражавали незадовољство или досаду. „Искрени, богатији у осећањима него у критичком духу, они су долазили у позориште више да траже узбуђење, него да доносе суд о уметничком делу.“ Али и поред свега тога, и поред несавршенства сцене, „можда се позориште никада није схватило тако 0 биљно, можда његова улога никада није била тако узвишена као у то време у Енглеској... Позориште није било само место за разоноду, већ и место за народни скуп, — клуб у коме се стварало јавно мишљење.“

За такво позориште и за такву публику писао је Шекспир на почетку своје каријере. Глумци с позорнице одговарали су на питања која су интересовала и узбуђивала гледаоце, а гледаоци су дочаравали својом уобразиљом недостатке сцене, Догађаји“су изазивали позоришна дела, која су опет утицала на ток догађаја. Публика је ишла у театар да чује са сцене одјек ка питања која је наметала свакидашњица, Није ли „Млетачки трговац“ настао после суђења Јеврејину-лекару Родеригу Лопесу, који је био оптумен за покушај тровања краљице» М зар „Јулије Цезар“ није приказан после Есексове заверег (Поводом „Јулија Шезара“ познати совјетски шексли_ ролог М. М. Морозов пише: „Пред нама није плебс старога Рима него грађани Лондона из Шекспировог доба, пред нама је — народна маса, коју је Шекспир посматрао у Лондону на међи два столећа, у мрачним годинама надируће реакције, маса у којој расте глуво незадовољство, али, у исто време, маса неорганизована, стихиска, лишена достојних руководилаца.“)

Доба краљице Глоријане, богато у догађајима џи супротностима, моћно се одражавало у бруталном и грациозном, у трагично- крвавом и комичноведром, у монолитски масивном и флуидном делу Вилјама Шекспира, кога је његов савременик ц супарник Бен Џонсон назвао »душом свога столећа“.

Први период Шекспировог драмског стваралаштва, који одише вером у будућност и жарким оптимизмом, јавио се у епохи“ силног успона владавине краљице“ Јелисавете, када су „зимски снегови, заштитници клица, окопнели, а чудесно пролеће јелисаветинске цивилизације избило на светлост дана“. У „театрима за широку публику“ Шекспир |је приказивао тада прва своја дела, историске хронике, које је народ из партера са заносом гледао, и ведре комедије, које су У ствари биле „апологија животне радости“. Историске хронике писац је покушавао да приближи — кроз раскошну мелодију Спенсеровог стиха џд кроз еуфуистичке претераности -— гледасцима на галерији, младим, дрским и пустоловним аристократима, а аристократску комедију, која је дотле била негована само на двору, где је свемоћно господарио италијански утицај, спуштао је из краљичиних дворана у арену народног театра, освежавао их: живописним лицима из своје средине и духом и дахом народских традиција. |

Други период, то зрело, мужевно Шекслирово стваралаштво, јесте раздобље у коме су написане његове највеће, туробне и величанствене трагедије. То је било у Енглеској доба застоја и реакције, доба завера и