Наша књижевност

480 Наша књижевност

Било 4е то велико доба бруталног. и крвавог стварања модерне драме, епоха јединствена у културној историји. (Као и у старој Грчкој, као н у апсолутистичкој Шпанији, та. драма није настала ни у чувеним училиштима, ни на блештавим дворским позорницама, већ у народним театрима, у којима је господарила такозвана најнижа, плебејска публика, у Лондону лађари, докери, проститутке, пиљари из предграђа д ситне занатлије.) А тај период њеног силовитог рађања, гигантског успона и озареног смираја, био је краткотрајан — свега неколико деценија. Али оставио је за собом досада ненадмашена дела једног Шекспира, комедије ученог Бен Џонсона н ведрину Флечера и Бомонта.

Под необичним условима радили су на том дивовском делу драмски писци. Писати за сцену није био ни лак ни завидан посао. Глумци, иако стављени изван закона, сем ако су били под покровитељством каквог високог племића, имали су бољи друштвени положај од писаца који су своја дела давали позоришту за широку публику“. „ЈБуди од пера, они прави нису их сматрали својима.. Лутајући од крчме до. апсане, радећи неорганизовано и на брзину, они су створили низ дела која остају, поред рушевина грчке трагедије, највиша слава драмске уметности. Једва 16 једна трећина од тога дела спасена, али у њој бије срце снажним ударцима. Ничег осредњег, ничег мудријашког; без прелаза иде се у тим делима у крајности, од смеха прелази се на сузе, од нежности у цинизам, од грације у ужас, од најпоетскије маште у најреалистичкије свирепости. У току шездесет година тај дух прелази преко енглеске сцене покрећући једно махнито људство, развезујући све страсти, као што ураган у шуми мумла, шапуће, урла, јауче, прети н успављује са више регистра но што га имају велике оргуље... Шездесет година, и наједном тишина! Године 1642, парламенат, извршујући налог пуританаца који нису престајали да анатемишу те „ђавоље куће“, затворио је позоришта, наредио рушење дворана и прогнао глумце.“ (Гастон Бати: „Шекспиров лик“.)

А Лондон је у Шекспирово доба видео око двадесетак таквих позоришта, овалног или полигоног облика, саграђених од дасака, греда н блата, која су потсећала на куле великих размера, али одрубљена врха. Кружне дрвене галерије, двоспратне или на три спрата, примале су „одабрану“ публику, племиће-љубитеље театра, даме под маскама д имућан свет, а у средини, у партеру, под отвореним небом, изложен пљуску и ветру, као у каквој арени за битке петлова, тискао се народ. И на галеријама џ у

%

Скендербегу, која није сачувана, али о којој има трага. Једна „комедија“ о заузећу Стоног Београда од стране. Турака, и о повраћају његовом, забележена је 1602 године... Највеће занимљивости за нас има „Срчани Турчин, или Мурат 1“, трагедија у пет чинова ~“ стихсвима, ол песника Томаса Гофа. Написан 1610, овај је комад игран 1616, године у Оксфорду, од универзитетских ђака. Као што се већ из наслова нагађа, ова се трагедија свршава на Косову Пољу, 1389, и она је свакако први „Бој на Косову“ који је икада био написан, утолико већа занимљивост за нас што је његов писац био Енслез, савременик Шекспиров, што је написан пре смрти великог песника, и био претстављен оне године кад је овај умро“. У овој комедији, поред осталих лица, јављају се: Милош „Кобилиц“, кнез Лазар, „деспот или Управник Србије“, И Оудавои цар Шишман.