Наша књижевност

у ; аза али

ТРИ ПЕСМЕ

НА ЈЕДНОМ ГРОБЉУ ИСПОД ДУРМИТОРА

Те скамењене кости, под мрвом мршаве земље, испод сенке ове моје,

не хране, не поје оне травку потоњу на Земљи, ни лист на небу, но камен,

Сунце да сакрије!

Не труну оне у гробу, само их, у сну лета, сунчеви огњи суше, а дажд, што се хладан небом, и низ лице моје врео, по стењу слије, и њих умије.

И ветреви до њих слете.

Ах, сенке птица и облака! — вијор их у налету руком прозирном откиде,

па суноврат низ планине, и кроз усахле долине — дал с јатом или самеР —

ка мору лете. ;

Сад сенка по мени мину, и преко купине пређе, од плама да не угине,

и поли под земљом кости и мрава овог на земљи, што сав уплашен од сенке,

гле, брже иде.

Сви су ти људи под земљом имали једнаке дане, |

и ноћ, и смрт сада им је иста. Е На гробљу васцелом овом ниједног имена ни крста: свуд само венац камења и грумен крша над главом.

ћ