Наша књижевност

Три песме 41

Смрт када бане у кућу из ње се више не враћа.

и зато лупају за њом широм отворена врата.

Колико то има смрти кад свака тако затраје2

За сваког по једна расте, а човек у њој нестаје.

Расте пред кућом дете, расте трава на прагу, и страх расте, то сенка се пода мном шири,

расте сенка у сумрак да се ја у њој смирим.

Онима, само онима што су за живота знали не за пост, него за мрс, код зађу, једино њима треба да стоји над гробом гласито име и крст, овима овде — не!

Свеједно је како се ко од њих доле — што се с кишом и даном спаја | — како се зове, да ли му је име Мајо, да ли је Ђурђа та коса што се у маховину претвара испод крви моје.

Док су ходили земљом кућа им је била од камена, глади и дима, зашто да им и под земљом не буде иста, кемена и гладна, - једнака свима»

Камен до камена, венац кршем исплетен око сваког гроба

изнад умрлог друга.

Камени венац планински наднесен целог живота

место, небеског круга.

једаред човек кад крене нема му више повратка,

за њим се трагови губе и бију кише нестанка.

До половине живота над рођењем он се надвија,

од половине гроб тражи и у магли га савија.

Ломим се по овом кршу и не знам да ли то ма јку, крваву од мог ресђења, још увек видам,

или сенком одлетеле птице, и мравом тим, гроб свој већ сада зидаћ.

Зашто се птица и мрав, зашто се паси звер свака уочи смрти сакријер

Човек се окреће зиду и смрт чека да му лице тамом и марамом покрије. Што ли се стиди2г