Наша књижевност

42 | " | 4 Књижевност

Не умире овде нико, од Смрти овде се гине: да стигне бар да се умије! |

Самрт му тек склопи очи (не да би снивао тако, већ да је, црну,

– _ __не види),

ПИ : онда ударцем убије.

Смрт је и дими ветар, и глад, и жена та што коби. над капом и над – гробом. Како је смрт овде видна! На ковчегу Јо | прозор, ко има очи нек види шта нам оставља за | за собом, о, завидна!

Ма кад се објавила, нек" зна свако да је прими, у дом уведе. Нека се на њу свикне више него на жену, на глад, на рубље и туђе ; Е · говоре: Што смрти да се боји: зар љути овај ваздух њих доле и нас горе подједнако не једе | Од истог овог ветра њихове и мо је косе, с последњом травком, · вијоре. |

Девде сам јутрос стигао и све је за мном нестало,

· у камен се претворило — гроб ми је једино остао.

Памтим још само толико: човек се земљи враћа од светлости кад се РИД - раставља.

А овде — у небесима лежи и с каменом се саставља.

Ја сањам да ће једном на истом овом кршу, што из шума бесанских ниче и руши се у море,

ја сањам да ће овде, место дрво ил камен, муња и гром мене де оборе. И снивам, срушен, нека ми остану кости, да их, у сну лета, сунчеви огњи суше, а ДЕ што се низ небо хладан, и низ лице нечије, туђе, сав врео, слије, и њих нек: умије!

Испод Дурмитора, јула 1939.