Наша књижевност

· Три. песме ; 43

ДОК СЕ ТРАЖИНАМА ВЕРЕМ, СУСТАО СЛУШАМ, НАД | ВРТАЧОМ, ГЛАС КОЈИ ПЕВА:

Кад би и други камен јели, кад би и други пелен пили,

да ли би као ми били2

Да л би нам стигли до раменар

Од камена ником ни камена,

Од жарка до мрака стежемо голе крше да нам бар кап воде из њих кане. Преврћемо стење и камење:

да нам трунка земље под њима остене.

Притискамо дуго у руци зрневље

да нам већ у пести почиње да клија. Падне ли на земљу — претвара се у камен. Да ли ниче високо ако се у наручју нијаР

Крчевина ова под кућом већ је примила облик мо је шаке, а длан ме, ноћу, све теже мирисом земље опија. О, кад се дно вртаче и рука моја из једначе ја знати више нећу да ли ветар на земљи или на длану моме кукурузе повија.

о

Од искони

васцеле ноћи и дане стежемо овај камен кап воде да нам кане. Од настанка,

зар до потоње ноћи, зар до потоње зоре, згр нико на ове горе места нас неће доћи»

“

Где нам је замена2 За каменом — никог. До камена.

Изнад Ћеклића, августа 1940.