Наша књижевност

44 Књижевност

НОЋНА ПЕСМА У ЦРНОЈ ГОРИ

(Кроз сутон, на путу за Жабљак.) Ја нисам у граду више, нити је нада мном само прамен неба врх стреје последњег спрата. Узнеле ме планине, па Млечни пут плови кроз озвездале ширине: то лети ноћна дуга место сунчаног јата.

О, просула се из колг, преко небеског свода, Кумовска слама, па равно, над слепом стазом, отиче низ даљине.

Између тог светлог пута по небу и сенке његове тавне, по којој ХОДИМ,

испод Северне звезде,

гле, висе Велика кола, сама и преврнута:

из њих се просула слама дуж целог небеског пута.

Видим — богатије је ноћно небо од земље ове спроте: по златну круну од звезда путник сваки, ноћас, и коњ, и коза, носе над главом.

Али сутра, Сунце бело кад из понора сине, силније биће од неба несито ово стење са тврдом травом.

Силнији биће од неба камен овај

зора кад воде ноћне до дна испије.

Ох, кад се кључало море са ових страна повукло и оставило за собом камен сам и све мртвог

Љуће, љуће су дању ломне ове горе од облака кишних кад јутром вијоре.

Тек ноћ, ноћ када угаси камен и тражине ове горчине, па их понесе, преко уснуле моје главе, да их лагане. спусти обалу још невиђене зоре,