Наша књижевност

Три песме = 45

с. тада само, ноћ када с плоче и драче нарасте, из котлине,

питам се: Зашто је небо, ово ноћно, зашто је богатије и јаче од земље,

од земље ове без земље,

од земље ове голерР

(Ноћ, на прагу једне брвнаре.)

Не стоји више нада мном модри прамен неба са звездом једином између два мртва крова.

Спустиле се вечерас до стопала мојих запаљене висине и кружи огњени точак Сунца и светова,

Ноћ. Гле, израсло је дрво ноћи између рогова једине краве у целом

крају (сама се враћа под слеме, с људима да проведе ноћ у мутну сну). Љуља се, хуји то дрво — о, да се само размане!

Ноћи! на Западу, по реци умрлог сутона плове твог дрвета најдуже, црне гране,

а с друге стране,

на Исходу,

у извору бистром што ће тек да сване

квасе се и купају

сребрне твоје гране.

Ветар кад их покрене, о зидове неба оне се тару по ноћ сву. О, како од тогг трења ватрене бразде лутају!

Место на воду, спустило је дрво ноћи слику своју на камен, па, доле, ни пелина више нема, ни мене — остала је на плочи само грангта његова сен.

И гледам: кроз лишће и кроз грање матице небеске путују, и сунчана кола, и ветрови,

и тресу, тресу му гране,

а од старог Сунца што је синоћ зашло и од младог што ће сутра - да сване

горе његови плодови.

„.. У врху неба сунчају се угашени неки светови!...