Наша књижевност

ПРИЧА О ВЕЗИРОВОМ СЛОНУ

Босанске касабе и вароши пуне су прича. У тим понајчешће измишљеним причама крије се под видом невероватних догађаја и маском често измишљених имена стварнан непризнавана историја тога краја, живих људи и давно помрлих нараштаја. То су оне оријенталске лажи за које турска по лопица вели да су „истинитије од (сваке истине.

Те приче живе чудним, скривеним животом. У томе оне личе на босанску пастрмку. Има у босанским речицама и потоцима једна нарочита врста пастрмке, не велика, посве црна: по леђима, са две-три крупне, црвене пеге. То је необично прождрљива, али и необично лукава и брза риба, која лети као обневидела на удицу У вештој руци, али је недостижна, чак и невидљива за онога ко није вешт тим водама и тој врсти рибе. Такав човек може, са удицом у руци, ваздан газити камењар око речице па да ништа не улови, чак и да не види друго до с времена на време црну и муњевито брзу пругу како пресеца воду од једног камена до друтог, а личи на свашта пре него на рибу.

Са тим причама је слична ствар. Можете да живите месецима у некој босанској касаби па да не чујете ниједну од њих право и потпуно, може вам се десити да случајно заноћите негде и да вам испричају и три и четири такве приче и то од оних посве невероватних које највише казују о месту и људима.

Травничани, најмудрији људи у Босни, највише таквих прича знају, само их ретко кад причају странцима, исто као што ботати људи најтеже дају пару из руке. Али зато свака њихова прича вреди за три друге; наравно, по њиховој продени.

Таква је прича о филу, везировом слону.