Наша књижевност

58 6 В "Књижевност

ватно и велики везир, али установама и властима које дотрајавају и не налазе у себи здравих снага ни средстава за борбу и одбрану, потребни су управо овакви људи. |

Тако је почео Џелалудинов успон, а даље је све ишло само од себе, по потребама слабе и престареле_ државе и друштва које

· пропада и по нагонима које је он донео са собом на свет. Врхунац тога успона претстављало је његово наименовање за везира у Битољу.

Ту су се биле осилиле неколике беговске породице, које су управљале потпуно независно свака на свом имању, ратујући међу. собом и не признајући никога над собом. У Битољу је Џелалудинпаша, како изгледа, свршио посао на задовољство свога наредбодавца, а после годину дана одређен је за везира на Босну, где је дотрајали и прегажени беговат одавно изгубио и снагу да влада и способност да слуша. Ту горду и бунтовну а штетну и немоћну касту требало је срубити и покорити. Џелалудин-паша је био одређен да то изврши.

„Иде на вас оштра сабља у брзој и немилосрдној руци“ , писао је травничким беговима, на крају, њихов пријатељ и извештач из Цариграда. М даље им је писао о том како је Џелалудинпаша поступио са битољским беговима и првацима.

Чим је стигао у Битољ, позвао је те прваке себи и наредио им да сваки удече по храстов колац од најмање три аршина дужине и да га донесе у Конак, а да сваки на свом коцу напише име. Као омађијани, прваци су послушали и извршили то понижавајуће наређење. Један једини није послушао, решен пре да се одметне са неколико својих људи у шуму него да изврши такву срамотну ствар, али су га везирови људи сасекли на комаде, пре него је ико од његових саплеменика могао даму притекне у помоћ, Затим је паша дао да се то коље побије у земљу у његовом дворишту, као нека мала шумица. Сакупио је још једном све прваке у свом дворишту и рекао им да сада сваки од њих зна „своје место“ и да ће их у случају ма каквог најмањег отпора у пашалуку све испети на ово коље, поређано по азбучном реду.

Травничани «су и веровали и нису, јер су у последњих тридесетак година много таквих црних и чудних извештаја примили и још црњих и чуднијих ствари видели, тако да су и на јјаче речи изгубиле за њих јасност и снагу убедљивости. Чекали су да својим очима виде и да се сами увере. М најпосле, дошао је и тај дан.