Наша књижевност

72 За Књижевност

чаршија нема обичај да мисли на живот и на туђе муке, него на _ евој ред и свој интерес. Док држава шкрипи и пуца на све стране и Босна животари, запуштена, у страху и ишчекивању, док беговат тугује и смишља освету, ова чаршија зна само за фила иу њему гледа главног непријатеља. Ти људи иначе, по веровању | и по традицији, штите све животиње, чак и штетне, хране псе, мачке и голубове, не убијају ни гамад. Али за везировог слона није важило то правило. И они су му радили о глави, мрзили га као што се мрзи човек непријатељ. |

А фил, како пролазе дани и недеље, крупња и јача и бива све живљи и немирнији.

Понекад јури необуздано кроз травничку чаршију, исто онако како је некад, као сисанче, трчао по афричкој високој равни, кроз бујну тврду траву која га је шибала са свих страна и будила у њему младу крв и безграничан апетит, јури као да тражи нешто и, не налазећи то што жели, претура и руши све што стигне. Фил чезне можда; филу се игра, вероватно, са себи равнима; филу су почели да пробијају кутњаци, због тога је немиран и. осећа неодољиву потребу да глође, да гризе све што стигне; а чаршија налази у његовим поступцима Џелалијин дух и стотину ђаволских планова.

Понекад фил протрчи кротко и весело, не гледајући никог и не дирајући ништа, као да трчи у чопору младих слонова, ударајући несташно сама себе сурлом по глави. А понекад застане насред чаршије, и стоји непомичан, тужно опуштене сурле, оборених очних капака са ретмим, светлим, чекињастим трепавкама у угловима очију, као да нешто очекује, и оставља утисак изгубљеног и обесхрабреног (творења. А људи на дућанима се и тада пакосно подгуркују.

—- Знаш (на кога мени личи овај фил» пита један кујунџија комшију.

— 2!

— На везира. Пљунути он! уверава кујунџија, који никад није смео поглед да дигне кад везир пројаше поред његовог дућана. А комшија, и не гледајући животињу, налази да је и то могућно и само отпљуне, шапућући нешто гадно и за везира и за филову мајку. -

Таква је њихова мржња!. А кад се мржња чаршије веже за један предмет, она га не напушта, него се све више ту усредсре-