Наша књижевност

14 | . „Књижевност

еснафлије. Треће, код којих седе тешке газде, богаташи, „људи од посла“ и кољеновићи.

Код једне такве ватре, из ове прве врсте, седе свега два млада човека. Домаћин Шећерагић и гост му Глухбеговић. Домаћин је младић од непуних двадесет година, грбав и болешљив · јединац у тој породици, а гост је његов вршњак, висок али чврст и прав момак плавих, оштрих очију изнад којих су састављене праве и танке обрве, кад метална шипка савијена и зашиљена на оба краја. Мако по свему различни, нераздвојни су другови и воде да се издвоје од друштва и да насамо и слободно разговарају о свему што одушевљава или мучи људе њихових година.

Данас је петак. Остали другови су отишли у махале да кроз тарабе или одшкринуте капије шапућу «са девојкама.

Док се око котла са узаврелим бестиљом крећу неке недорасле девојчице и момак који га меша, два млада човека разговарају тихо, пушећи.

Загледан у ватру и сав некако утонуо у се, грбави младић говори другу до себе:

— Ни о чем другом и не говоре него о везиру и његовом филу.

— Па превршило свијету!

__ Додијало ми да слушам све то исто: везир-фил, фил-везир. И кад добро размислим, буде ми нешто жао и тог живинчета. Шта је и оно кривор И њега су уловили тамо негђе преко мора и везали и продали, а везир га је довео да се овде у туђој земљи мучи, само самцито. Па онда, нешто мислим: а и везир је дошао на силу, и њега су послали други, не питајући га хоће ли, неће ли. Па и тај који је њега послао, морао је неког да пошаље да Босну смирује и уређује. МИ тако, чини ми се, све једно друго гура, нико није тамо гдје би хтио бити него тамо гдје не воли и гдје га не воле, по некој нужди и по туђој вољи.

Глухбеговић га прекиде:

__ Оде ти далеко, мој гарибе!! Не ваља ти то што мислиш. Док ти испиташ ко је кога послб, овај ти се попе на главу. Зато: не испитуј ништа, него не дај на се и удри оног који ти је најближи и кога можеш.

»

2 Гариб' — чудноват човек, особењак.