Наша књижевност

96

Књижевност

Тито Строци, као Леоне, бриљантан у првом чину као козер, сав искри-

_чав у дијалогу, супериорно лежеран. Касније, у другом и трећем чину, када

је требало да буде топло осећајан — постајао је глумачки сентименталан,

а у моментима који су тражили дубоку трагику — њих Раша Плаовић даје потресно и интензивно — прелазио је у патетику.

Бела Крлежа, која већ на почетку комада открива џи гестом и речима тамну прошлост баронице Кастели Глембај, жене која је „гледала пред својим ногама и бискупе и генерале и келнере“, била је скоро присиљена, вођена динамиком радње, да заврши комад, заједно са избезумљеним Леоном,

натур алистичком сценом.

Насупрот Грковићу који је у улози старог Глембаја био изразито слаб, Јосип ПЏетричић, као Пуба, створио је пластичну, убедљиву и живу креацију. На своме гостовању у Београду загребачки драмски ансамбл показао

познавање сцене и глумачког заната.

је, поред извесних мана, много врлина, а изнад свих осталих — озбиљно

м. да