Наша књижевност

Избор лирике

279

Ох, унапред, да ти види око, Стоји брдо до неба високе,

До врх вршка красно и зелено,

А по врху дивно окићено

Та све оним златним облацима, Све златнима и све руменима, Како, брате, када сине зора

Ил се сунце смири иза гора.

А узбрдо силан свет ту врви, Сваки хоће да је горе први,

Свак се пење, жури се и труди

Да изблизу чуду се начуди.. Гледнух овој, гледнух оној страни, Свуд се пење, јер ништа не брани, Само с ове, а са стране наше Крш и шума на путу стајаше,

Све камењак па до камењака,

Грм до грма, трњак до трњака, Трње грма везало за грма,

Камен стрми за камена стрма, О А те, брате, убаве јаворе

Пљушт притиско одоздо до горе, Свуда пљушта, трња и бунике, | Дешто цвећа, али чемерике, Чемер нама био би до века

Да се јаду није нашло лека, Нит извора, ни водице хладне

Да се усне понаквасе јадне,

Ни тичица, ни песама лепих

Да уморно срце се укрепи,

Ох, млоги је овуда се вер'о ·

Док се није јадан и подерго,

Али допро није још ни један

Тамо горе на висину, бедан,

Де се небо грли са земљицом, Диван братац са својом сестрицом. Лепо, красно, дивно ли је тамо, Авај, брате, како ли је амо!

Из камена стоји сове хука,

С гране суве кукавица кука, —