Наша књижевност

280

Књижевност

Кукај, али према своје главе |

И још главе сеје бућоглаве! ; Ал ето ти онога човека Де се лати шуме и литица!

Како дође, на њ'га хука, дрека Од јејина и од кукавица,

Ал он ништа, већ секиру лати, Па њом десно и лево дохвати: Сада пљушту, сада грму јаку, Сада удри опета трњаку,

Куд погледа, у шта, силан, крну, Све се сруши о земљицу црну, Тешка мишка а секира љута, Крха, руши, крчи дивна пута. „Уху, куку!“ дивне тице вичу,

Ал' све мало по мало измичу.

Већ дохака грму и трњаку,

Па се крену пустом камењаку: Сад још грђа кукњава И хука,

Он ни бриге — већ хвата пи јука, | Диже, спушта, бије, туче, мрска, Силни камен на све стране прска. _ Та шта камен! Све сама прашина, | С њом се титра под небом ветрина. Све већ стене смрска и растури, Осим једне, тој се сад пожури, = Грдна, брате, беше стена ова,

А у њојзи грдна рупетина,

А у рупи једна. грдна сова,

А у сове грдна главетина,

Та док би је бумбар облетио,

Би се, богме, доста промучио. Чудотвор се амо живо крену, Диже пијук па удари стену, | Пуче стена, као гром да груну,

ЈА из стене грдна сова муну;

Ја помислих да хоће да бега, · Али она управо на њега, а Е Нуто среће, тек што она сукну, А он ти је пијучином фукну. —