Наша књижевност

Избор лирике

281

„ Она паде, ветру душу даде, —

Ако душу какову имаде.

'Оде сова, брате, најстарија,

Најстарија и најглаватија, Дика, понос својих другарица, А царица свију кукавица. Она паде, друге с уплашише, Па на крила лака поскочише: „Куку, хуху! О, невољо моја!“ Издирала, па онда куд која, Утекоше тичице убаве,

А нека их, веселе им главе! Тек главате што нестаде куге, Али учас ето тице друге,

„Једна, друга, баш читаво јато,

Али јато, брате, умиљато:

Све славуји са Дрине и Саве,

Са Неретве воде и Моргве,

И са Крке, Лима и Цетиње,

И са мора; оне воде сиње, Долетеше, одмах попадаше,

На јаворе дрва поседаше, Запеваше српску царевину, ( Српску славу, српску госпоштину, И јунаке силне на стотине Ал. и друге беше ту милине.

Кад чудотвор мишку силну крену, Па удари ту последњу стену,“ Онај део што пута пречио

Оде у прах, побратиме мио, Други само пуче, па с отвори,

А водица иза њ зажубори,

Па потече бистра и весела, | Нигде така ја не видех врела, Куд потече, замириса цвеће: Ниче цвеће свуд ми по обали, Србадијо, нуто дивне среће!

Амо. брже потеци, навали!

Глете, браћо, ту рукотворину, Глете, браћо, чудо и милину,

19