Наша књижевност

Лик Вука Караџића ; 139

Материјалне тегобе, тешке новчане оскудице нису сламале Вуков дух, нити спречавале развијање његове стваралачке енергије. Историчар Љуб. Стојановић имао је право када је овакву констатацију забележио: „Не треба сметати с ума да је Вук писао у врло тешким материјалним приликама борећи се такорећи са глађу, док из критика и чланака бије таква ведрина и РОШ као да је живео у највећем изобиљу.“

Вук се према противницима из учене класе није опходио снисходљиво. Његове критике су оштре и жестоке, а полемике опоре, безобзирне и грубе. Главни циљ његових критика је био да српске писце научи писати. Он је у својим рецензијама у погледу књижевног језика био категоричан. Миловану Видаковићу је доказао да се његов језик у великом делу отуђио од народа. Узалуд су се писци бранили од Вукових критика да они не желе да пишу онако

ако прост народ говори, већ онако како образовани људи у градовима говоре. Вук им је непобитно доказао да су ти образовани људи искварили, изопачили народни говор, а да они, писци, пишу неписмено, примитивно, по правилима „бабе Смиљане“, што ће рећи без граматике и синтаксе. Свугде је он конкретним примерима показивао грубе и рогобатне неправилности у језику. Свугде је том његовом критиком управљао здрав смисао као и изврсно познавање лепота народног говора. Тешко ономе који се усудио да свој изопачени књижевни језик припише народу. „Само овакови писари, као што је Грујовић, могу бити овако лудо горди и безобразни, да кривицу и срамоту свога незнања бацају на народ.“ Вук је тукао своје противнике сигурношћу, логиком, здравим расуђивањем, бистрином и природношћу. Он се осећао врло стабилно на народном тлу и са њега га нико није могао померити. Доказе је поткрепљивао логиком из народних пословица које је увек примењивао тамо где је требало да пластично илуструје

глупост или застрањеност свога противника. Избијала је увек једрина из његовог резоновања. Филолошко знање које је на

научним основама стицао поред Копитара у Бечу било је прожето изворношћу и аутентичношћу духа народног - језика. Нико ни позније није имао снагу те изворности тако просту, тако природ-= ну, тако чисту и тако богату. Ни оснивање породице са Немицом, ни туђинска средина нису помутиле ту изворност. Народне легенде на чистом народном језику просијавале су из његових речи. Вукови противници који су тежили привилегијама владајуће друштвене класе, привилегијама црквених поглавара и бирократији

10"