Наша књижевност

140 55 : Е Књижевност

која се богатила и туђила од „простог народа“ нису могли одолевати магили Вукових речи. Њих је вређало Вуково поучавање које је долазило од човека који је од чобанина постао писац, уз то још хромог, нагрђеног потсмесима из двора кнеза Милоша, озлоглашеног код патријарха као јеретика који хоће да пошокчи српски народ. Но зрелост и темељност Вукових аргумената чистиле су њи-_ хове заблуде, доводиле их у положај да сами пред собом признају. своја незнања. Вук се жилаво и упорно борио са својим противницима. Он је у борби употребио и тешка оружја, она која туку противника иронијом, сувереним потсмехом здравог разума апсурдности и глупости.

„Ако га желите познати из разговора, почните говорити с њим 2 Србима, њиховом животу и обичајима, њиховим успесима, 0 чему хоћете српском, оживљавајући све више и више, и оживљавајући и вас својим простим али пуним дубоког смисла причањем, он вас уводи у чаробни круг српског народа, као у неки нов па · ипак вашој души познати, нефантастични свет. Чувши га неколико пута како прича о Србима, ви ћете почети толико исто волети Србе колико и поштовати њега самог због његове љубави према њима и због тога што их познаје у свима могућим односима.“ Такву је карактеристику о Вуку дао његов савременик и биограф Рус Срезњевски. И заиста ту је Срезњевски погодио суштину личности Вука Караџића. Вук повнаје дубоко и свестрано менталитет и карактер српског народа. Он о арпском народу прича просто, али улазећи у саме његове основе, у језгро његове психе и душе. Његови подаци о устанку су материјал врло сиров, али су ликови које износи живи, обојени карактеристичним особинама самог народа. Његов портрет Хајдук Вељка извађен је из бити народа, из авих оних услова који су га створили у ропству и народном устанку са противречностима у којима његов витешки темперамент тражи излива и одушка. Причање Вуково о устанку заиста је просто, али у својој простоти оцртава ликове чија дела и подвизи изгледају фантастични, а тако су реални, животни, тако вероватни. Срезњевски је добро уочио чар његовог приповедања и величину његове личности. Ту се испољила обдареност српаког народа у свом првобитном изразу, оном који још нису претопили утицаји са стране и коме је складно одговарао израз народне поезије и народ- них предања, епског доба наше народне уметности.

Вук Караџић је српски пибац који је, за време свога живота слављен и изван граница своје домовине. Његова страст за покре-

-