Наша књижевност

144 | —_ Књижевност

Сад путник баци низ поље око: да ли се то стотину преплело дугар Кликће ли то негде сиви сокорР

_ Да ли се то грле радост и тугар

То су по девојку дошли свати, изводе сестру на праг браћа. Зову је натраг отац и мати, шума им по трипут одјек враћа.

И опет крени кроз речни кланац; наједном као да чује птицу,

као да негде камен станац

љушка новорођену изворску жицу.

"То невеста на реци купа сина,

"у кошуљице га повија танке; то песму њену носи планина,

невеста то пева успаванке.

Ту путник зађи у село где жању,

кад месец се диже из шумског мрака види се по ноћи јасно кб дању.

Пева ли то негде глас гугутакар

То се девојке враћају са жетве, иду низ месечину небом пуну, кроз песму дево јачке казују клетве, девојке кроз песму младиће куну.

Да ли то сад свитац у житу кресну, или жижак кроз мрак пронесе жена» Прича ли то неко или пева песму, или зује негде танка вретена»

У колибици, под кровом од сламе, заспало у наручју мајке дете, наслонила се друга раме уз раме, а старица крај огњишта бајке плете.