Наша књижевност
ЗА ВУКА СТ. КАРАЏИЋА ДЕВЕТ ПЕСАМА О НАМА
РЕЧИ ОЖИВЉЕНЕ
97 марта 1941 са Вуковог споменика говорио је и Р. Зоговић.
Ту негде још краљевина — изда ја трајно. Цепај! Дан провали кроз дрн лист Пакта. Из грла града пљусну талас жив бескрајно: „Са—вез с Руси—јом!“ Двајестседмог марта Први пут нетајно...
Први пут слобода пролази улицама Промукла од парола ко студенти,
Ко радници још модри с росним заставама. Поворко, разви срце — транспаренти.
— Не плаши се свргнуте ноћи провалне. Слобода, слобода... — Понови! — Србија! —- Још једном ми реци све речи илегалне Слободо, својих мишица свеснија. |
Кошницо сунца, први пут лију зраци Звонки мед смеха на образе свију. Препуних очију изишли илегалци.
Дошло им право име да открију.
„Никад роб!“ — вичу и љубе чету војника!“ А младић — дахтав: „Изишли зетвори!“
„На митинг!“ Јавно, код Вуковог споменика Другу народу Партија говори.
Као да се изви из наручја бронзана
Жив песник стаде поред столетника.
Све су им речи о борби — срећ' пред нама,