Наша књижевност
Девет песама о нама н 5 Ј - 191
Све су им речи — дела устаника. Стаза борбена ко стрмо пружена рука Над постољем се јави указана.
Ако су престале шарке пушке ха Јјдука, Нек јекне тешка бомба партизана.
И тај дан ће проћи, али пред спомеником Вило се више застава но игде.
Незнанац се љубио с незнаником
Девојке смејале. Жандара — нигде. |
Тад — мрак. Трг празан. Сенке и споменик =— сами. Поноћи, чујеш ли ногу дрвенуг
Он стоји. И гласом све дубљим у тами
Наставља митинг на реч оживљену:
= Ране, ране, бол и красте,
Пролетос не пасу јањци,
Пролетос не лете ласте,
Дани слепе, звезде кљасте,
Шумом ржу голи вранци,
Ране, ране, бол и красте.
Рат се диже с песка и већ ту је
Смрт до смрти, сен живом до врата, Топот мртви, свисла страст олује, Време пало преко сталог сата.
О тај бат кроз ноћи рудне, Та грозница оштрих смрека И крволиптање река Ишчашених из лежаја...
О тај сев кроз целе груди, Клас човека, снопља људи, Сев врх ледине пролећа
Где кост клија место цвећа У гробу нас мртве буди.