Наша књижевност
194
Књижевност
Где су сад гоничи што су дим терали,
"У име оца отели вам круха,
Крвили све руке, а сами остали
И глатког ока и чистога рухаг
Где ли су да чују како се бол шири
И откида главе и котрља круне
Као немир у оном који се не мири | | И буна у онима који се буне.
ЗНАШ ЦРН ВАЛ...
Знаш црн вал непријатеља кад велики навали, А дном титња реч друг још тако много маленаг Од тад смо за мач порасли, душом се раскрупњали: Гроб до гроба — рабоши пута борбена. На врх живота се дигли, о Симела Шолаја!
Буно, на правду преврни времена дозрела,
На колоне црне удри, срце преко бескраја, Умирит се не да љубичица бела.
Русија сестри послала: „не бојте се више, мила“ Србија њој: „лепото, ми се ни бојали нисмо“. Потписала је Козару крвљу и својих жила
У борбу из борбе шаљући то писмо.
Прерасли мртви и живи све речи свог језика
За цео пут преваљен, за цео пут преваљен.
Друг с пуним зенама пао на прса видика
У борцима живим сјај је непрежаљен.
Сва смрт разрешити неће слободом што је венчано У градове ће сићи низ планинске плећине
Мртви и живи са песмама, са цвећем, свечано Јунаштво долази ко дан што не гине.
ДЕВОЈКА ПРЕД ТРЕШЊОМ
Очи му црње за ноћ повећану, А усне — ко верност — непрорезане.
" Зашто је наго главу у страну
Ко кад би прошо испод гранег