Наша књижевност
Девет песама о нама 195
Друг сломљен теретом што се не види Низ трешњу виси од латица бео.
" Зашто цвет трешњин ко удар бриди Кад је тај страшни цвет волео2
Сузо, звездо црна већа од света И од девојки које тугу носе, Зашто сенице и детлићи слете И одлете из цвећа косе2
Румени мој плоде, још више бледи, Сузу хладнију од тво Је слабине, Једну ми сузу за руку доведи. Преломљен лежи штап судбине.
Он виси низ трешњу, а цвет је увео, Врат сломљен под тегом што се не ВИДИ. Он је и шуму страшно волео...
Девојко, у шуму отиди.
Отиди, девојко, преко кланаца
До брега где пушке светле ко дани И кроз беочуг црних ланаца
У тужно срце сву смрт израни.
СУЖАЊ ПОРОБЉЕНОЈ ДОМОВИНИ:
О да ми је лећи размахнут по теби Са по једним ребром на свако ј граници С лицем врх кровова, с оком у колеби, Са срцем-јабуком у свако ј тамници, Да ти љубим очи од сенки подбуле
· Пред вратима где се гасе бакље сјајне. О срца, да ли су само негве чуле Шапат зибан тихим валовима та јнер
О луђе се воле ове тамне уре, Те хумке у ланцу све до главе русе, Дан коме се сенке у крви јежуре,