Наша књижевност

Књижевност

грозница били су само збег оних неколико килограма буђава кукуруза, који нити је био украо нити отео, већ својим знојем зарадио! „О како је то сад све лакше, и простије!“ — рече гласно, а да то и не осети.

= Шта велиш, Жалине» — прену се Гвозден. — Јесмо ли близу воденицег Ја мало као да задремах. Опи ме овај ваздух.

— Ништа, ништа, кажем да ми је много мило што си ме повео вечерас. Тако је пријатно.

Старац се диже и пожури трупом волове. Стигли су.

Ноћас је било живо пред воденицпом. Сељаци се нису крили. ЈЛежали су слободно на својим колима и мирно чекали свој ред. Неки су ћутали, неки пушили и дремали, а већина разговарала о последњим догађајима у општини и арезу.

Гвозден заустави волове, испреже их, поздрави се с људима и онда оде у воденицу да утврди тачно кад ће бити њихов ред. Жалин крену за њим. У воденици је било живо. Света је било с обе стране реке. Стара грађевина правила је још већу буку. Зујала је, чекетала, шуштала, шкрипала, тресла се сва, као да ће сваког часа да се сруши или да се откине од обале и крене низ воду. Сад су радила два точка, и то је још више појачавало буку. Недавно је оправљена и то се видело на авим странама. Шаренеле се нове летве на крову и платнима, белели се балвани за улаз у воденицу, црнеле се нове резе и шарке на вратима. Старе акеле није више било код воденице. За време окупације она је била често важнија и од саме воденице, јер је имала своје тајне подводне магацине у које је скривана храна и тако преношена с једне на другу. страну реке. На њено место појавиле се две мање, потпуно нове. Без икаквих магацина, без икаквих скривалишта. Све се радило јавно и отворено. Пошто утврди с воденичаром кад је њихов ред, Гвозден узе из кола остве и луч и позва једног воденичаревог помоћника да пође са њима и управља чамцем док он буде ловио. Жалин доби дужност лучоноше.

Жалин је знао ову врсту риболова, али је све досад веровао да се на остве лови само у планинским рекама. И увек је замишљао да се то ради обичном виљушком за јело. Али остве које је Гвозден употребљавао биле су нека врста малих вила за сено, само неповијених, већ сасвим правих и нешто дужих зубаца. М држаља је била нешто дужа него у обичних вила. Г возден је носио троје астве. Једне су биле потпуно од дрвета, дамо неког чудно тврдог