Наша књижевност

Ноћ на Морави - – а 433

помрачише у њему све лепо и драго о чему је до малочас с толико љубави мислио. – |

Истим овим путем кренуо је он био једне ноћи и са својом мајком и млађом сестрицом, оних дана кад у били код њега у гд= стима са старијом сестром. И онда је ишао у воденицу ради млива, само не овако слободно и колима, већ пешке и кријући се, као лопов. Уместо пуних џакова хране, нао ноћас, нобио је свега неколико килограма пола убуђалог кукуруза, који је пре тога, ко зна колико' дуго, стајао скривен у земљи. Тих дана непријатељи су опет били убили у ади једног сељака, који није хтео да стане на њихов позив на путу за воденицу, него покушао да побељне у кукурузе. Само дан пре тога били су ухапсили једног дечка с оне стране Мораве опет због хране. Тукли су га пред целим селом до несвести, одузели му храну и после га ухапсили. Плашио се да однекуд не наиђе и на њих нека патрола и похапси их. Па што ће их похетсити и да се не плаши, него што их може побити! Није се бојао толико за себе, јер је био уверен да ће се сам некако ипах извући и заклонити, али за мајку и сестру плашио се много. Чим викну Швабе, оне ће премрети од страха и надати се у бекство, свеједно што их је предупредио да раде само оно што им он буде рекао. А они ће или пушке на плотун у њих, као у оног сиратог сељака, или ће их похватати и премлатити као оног дечка.

Та ноћ била је топла и светла, пуна месечине и звез да. Видело се као на дану. Около су шуморили кукурузи и цела ада је личила на огромну младу шуму која још није стигла за дечу. Кад су се приближавали воденици, поноћ је била давно превалила, ближила се зора као сад. Воденица (се налазила на истом месту. И! тада су њена широка дрвена платна шкрипала и с муком се окретала као какав стари ислужени баштовандки долап. Чула су је још из далека и језиво проламала тиху ноћ ћутљивог поља, Само у воденици је тада било свега два човека. Сав остали свет био је аакривен' около по заладцима месечине и тамнини гудтих кукуруза, тако да, наиђе ли непријатељ, без опасности могу побећи. Пролазећи између тих прикривених ћутљивих утвара, које су се јављале само на уговорене знаке воденичној „стражи“, он се осећао страшно. Чинило: му се да ће га свака од тих прилика сад скопати за врат и повући ко зна куда, или да су и те сенке непријатељске патроле, које дамо вребају тренутак да оспу паљбу на њих. Тако страшно 'он се оселао кад су се вратили из бежаније. ИМ све то, сав тај страх, сва та

- 29: