Наша књижевност

432 - 5 5 · Књижевност

јатан крик ноћне грабљивице, која би тренутак-два разбила застра-шујућу тишину свеже јесење ноћи пусте аде, па би и тога нестало.

Што се више приближавали воденици, Морава се све јасније чула. Само призвуци њеног струјења и жуборење долазили су некако стидљиво и опрезно, постепено, иако је пут правио велике завојице и час се приближавао, час удаљавао од реке. Тако се ти звуци нису акоро ни осећали као нека промена и буђење те непомућене тишине поља. Уз онај уобичајени, необјашњиви, потмули шум ноћи, који се скоро увек осећа и у најусамљенијим и најмирнијим местима; и тамо где нема жива створа; свеједно које доба године било; и никад се не зна да ли долази из земље или од мртвих ствари на њој, или с немих небеских сводова; да ли је стваран или га несвесно ствара људска уобразиља, да би се у пустоши и тишини слух ипак нечим занимао. А Морава је хучала све осетније, жуборила, шуштала и певала своју јесењу песму.

Жалин је бивао све немирнији на свом месту. Дизао се, спуштас, и опет дизао. После је, лежећи, посматрао тамно небо над добом и пажљиво ослушкивао свами шум ноћи. Старац се борио са сном и испрекидано дисао, трзао се и понекад би уздахнуо. Али, мало помало и то се смири. Умири се и Жалин. Зажеле да и сам мало одрема. Мако је изгледало да ду се већ приближили воденици, дуго је још требало вијугати змијастим заобилазним путем аде, док се стигне до реке. Али, не успе да заспи. Лежећи затворених очију као да поче да постаје буднији и пажљивији. Уносио се у шумове реке који су из часа у час бивали све многобројнији и јаснији. Ти потмули шумови који су се у свести брзо сливали у један, били су му присни и знани још из раније. Познавао је он и сва ова места, сваку ставу, сваку њиву, свако дрво. Само ти шумови су му постали блиски у једно друго време, које ве сад чинило тако далеко и тако нестварно, као у неком давном сну. Некада, када је бежао испред села и Гвоздена и Фатимине браће, да га не виде с Фатимом, пролазили су њих двоје свуда толико пута и остајали по читаву ноћ. Шетали се, разговарали, смејали, шалили, ваљали по трави као деца, а често и плакали... М ти драги, одбегли дани, почеше сад да се ређају један за другим брзо и чудно, да се ро је, да га свега обузимају. 'Он им се обрадова и зажеле да их задржи у авести што је могућно дуже. Плашио се да отвори очи и види јаву. Но сасвим неочекивано у сећању стадоше да искрсавају и други догађаји из тог доба, само немили и пуни стрепње, који наједном