Наша књижевност

436 - Књижевно

је знао да га тамо чека плен, Чамац поново зашушта, заљуља се и

-поче да сече осветљену мирну површину реке. Гвозден наједном некако поче да расте, да се исправља. Узе остве и диже их високо изнад воде у правцу обале. Зурио је у дно и ћутао.

Чамац је ишао све даље и изгледало је да се неће скоро зауставити. |

Ноћ је била још мрачна, иако се приближавала зора. Што су ишли даље ув реку, вода је бивала немирнија, врбаци шумнији.. Овде-онде таласи би ударили о кривудаву неравну обалу тако јако да је изгледало да неко пада у воду. После би се вратили према чамцу, запљуанули га и опет појурили обали. Били су већ далеко од воденице, али ду се гласови људи и звуци чекетала још јасно распознавали, Ћутећи Фани су све даље и спрезније пловили, а плена још никако није било! Самс понекад старац би показао руком да се спусти или дигне светлост луча, како би лакше могао да трага за пленом. Велике зубље све су се више распаљивале и мало по мало асветљавале читаву површину реке (с једне на другу страну. Стигавши на један завијутак, река наједном акрену натраг скоро паралелно с дотадашњим током. То учини да се убрзо поново нађу сасвим близу воденице, која се мало по мало цела показа. Прво се указаше нове скеле, а онда кола с воловима којих, изгледа, сад беше много више него кад су они дошли. Код једних кола палили су ватру и купили се около. Лица људи изгледала су црвена и пуна живојсти, а сенке пламенова играле фу по колима и стоци и мешале се са сенкама које је бацала њихова светлост са чамца,

— Терај даље! — јави се Гвозден и показа младићу руком далеко уз реку. Изгледа да је неко скоро ловио, па ду се поплаштиле. Нигде једног јата. А некад овде си их могао наћи чудо у свако доба ноћи.

— Прошле недеље били су војници француским виљушкарама бомбама, а и нека деца су гађала швапским. ..

= Видим ја. — Како пи знаш да нема овуда риба, ја гледам стално куда и ти и ништа не видим, само површину воде! — упита Жалим.

=— Тако сам некад и ја питао свога оца, али после, ловио сам боље него он. Ех, да си остао у селу, шта бих те све научио.

Старац наједном прекиде своје речи. Сети се да лит треба акоро да путује и наљути се зашто да квари сам себи расположење, кад је ноћас тако лепо. Жалин погоди његову мисао и хтеде да му каже да МА скоро кренути али опет немаде анаге. Сем тога