Наша књижевност

Ноћ на Морави 437

и Гвозден оде на други крај чамца, као ма је хтео сам од себе да побегне. - |

Гвозденово лице било је сад озбиљно, али прозирно и нежније него икада. Он више није говорио. Поново се објашњавао "рукама и мимиком лица. Очи су му се шириле и постајале будније и усредсређеније на воду. Окретао се у круг, час овде гледа, час анде, а онда је опет давао знак да се пође брже или спорије. Видела се све више да је био мајстор у свом „занату“. Радио је све с онигледним искуством и умешношћу, као да је унапред био направио план 32 сваки свој покрет кад наиђе отсудни тренутак. ИМ тај тренутак најзад дође. Старац, неочекивано тихо и неосетно, склизну поново у воду. Његове кошчате маљаве ноге загазише сад много дубље него први пут, тако да му више није вредело да мисли на ногавице. Кретао се напред, али му се хад није чуо ни најмањим шумом. Понекад се чинило да стоји на једном месту, цело тело је било некако укрућено и једва приметно да је у покрету. Само велика црна шубара на глави играла је и по томе де видело дај иде. Замахнуте (остве стојале ау још једнако високо у ваздуху. Жалин и младић ишли су поред њега чамцем. Не гледајући их давао им је стално знаке како да се крећу и шта да раде ба светлошћу.

Жалин је посматрао Гвоздена и поче да га хвата нека дрхтавица. Осећао је да се важан тренутак приближује, али није био у

"стању да га сачека без већег узбуђења. Наједном старац даде знак да стану! Стаде и он. Потражи светлост ближе води. Жалин је спусти и у чуду сагледа на бистром дну читава јата риба које као да су се уплашиле, или премрзле па дртшћу на једном месту. Али пре него што је ишта могао рећи старцу, челична виљушка забеласа се у вевдуху, пројури кроз сноп црвеноплавичасте светлости, пресече мирно, осветљено окно реке и зари де у будине... И сваког пута, за трен ока, риба засребри на светлости и тресне с виљушке на дно чамца. Само за неколико минута на чамцу се превртала гомила сребрно белих риба, које, изгледа, још: нису биле свесне шта · се то с њима збива у тако касно доба ноћи.

Док је старац набадао своје жртве на виљушку и бацао их у чамац, Жалин се стално трзао као да је он риба. Није умео рећи да. ли је то било од жалости, или од стрепње да старац који пут не промаши, али је био свестан сваког пута да се трза и ипак није могао да се задржи од тога, Док су рибе летеле с виљушке кроз црвенкастоплавичасту светлост луча и већ проређену темнину ноћи,

_Мскрило је стотину мадих светиљки од капљица воде и отпале