Наша књижевност

468 : 2 Књижевност

дућност. Цензура је, наравно, забранила приказивање „Уносног. места“, што ће касније забранити и читав низ других његових дела: историску хронику „Кузман Захаријевич Мињин“ итд.

Да би допунио и освежио залихе својих запажања, да би обогатио ризницу речи и израза, којима је и дотле знао мајсторски, само по да издиференцира лица на сцени, и да би захватио и шире и дубље још већи број људи и друштвених слојева — како би, на тај начин, што потпуније изнео на позорницу савремену Русију, па и ону која је већ минула, историску, у свој њеној социјално-историској конкретности и сложености њених друштвених противречности — Островски је 1856 пошао, с једном »житерарном експедицијом“, на „путешествије по Волги“ и на том путовању упознао се с новим мотивима, с новим крајевима своје домовине, а, пре свега, с Јјадом народа, с бедним животом рибара и радника-бродоградитеља. „Чаробник речи“ — како га је назвао Максим Горки — сакупио је на томе путу нов материјал за будућа драмска дела, која су све више, све потпуније добијала — кроз широко реалистичко сликање панораме руске стварности, руског живота и обичаја, кроз галерију од преко пет стотина типова ишчупаних из руске средине — значај и карактер народног демократског театра. Народног због сижеа и обраде, демократског — јер његово позориште није било као. дотадања продукција царских сцена, ако. изузмемо Грибоједова, 1 огоља и Тургењева, написано за незнатан број привилегованих гледалаца, већ намењено најширим народним слојевима. - ·

По повратку са пута, поред родољубивих драмских хроника из историје Русије, нарочито из „епохе великих буна“, и поред „Снежане“, бајке у стиху, израђене по лирским мотивима руског фолклора, он је дао опсежан и разноврсан низ својих најбољих реалистичких дела о савременој Русији. Под иритиском цензуре, материјално необезбеђен — „Користи од поворишта готово немам, иако сва позоришта у Русији живе од мога реперотара“, писао је он 1866, у доба када је позоришту већ био дао двадесет и пет комада Островски је преживљавао тешке часове, алн је упорно настављао да даје позориштима све нова и нова дела, у којима је Доброљубов истицао „опште народне особине“ типова, демаскирање руске азијаштине и јачање покрета протеста потлачених против тлачитеља. Према стварности Островски није имао држање такозваног индиферентног посматрача, већ став изобличитеља друштвених порока. У своме делу он није приказивао изопачене индивидуе и настране односе, него обичне људе свога доба, људе чији „злочини уопште нису последица... природа које су по својој суштини наклоњене злочину, већ су једноставно неизбежни резултати околности у којима почиње ни траје живот људи које ми оцтужујемо“ (Доброљубов).

Није било друштвеног слоја и типичне појаве онога доба да их овај свестрани познавалац руског живота није ишчупао-из стварности и унео у своје дело, На сцену свог народног театра уздигао је он живу и разнолику галерију типова свих друштвених редова: и пропале племиће који јуре за богатим удовицама из трговачког сталежа („Банкрот“) и оне који су, бежећи од рада, постали обични чанколизи („Вукови и овце“); и трговце-деспоте; и индустриску буржоазију која је у то време, после укидања кметства, кренула

као »Васпитанице“,

моћу дијалога,