Наша књижевност

Хроника 469

бржим корацима напред, регрутована из трговачког сталежа („Последња жртва“), из кулачких редова („Ватрено срце“), из „племићких гнезда“ („Луде паре“); и чиновнике, ситне и крупне подмитљивце, и корупционаше џи бидократе, излапелог генерала и препреденог аривисту („Кола мудрости — двоја лудости“); и малограђане и сељаке; и интелигенцију свога доба. А у том метежу „мрачног царства“, на том руском „вашару таштина“, насликао је, стављајући је често у први план, руску жену, безброј ликова груске жене,

а изнад свију њих, под узбурканим и туробним небом Русије, на обали Волге, драматични лик Катарине из „Олује“. у

Продирање руске стварности на сцену, то масовно увођење руског човека у позориште, „у коме је дотле доминирала преведена и оригинална мелодрама, романтична трагедија. Кукољникова и Пољевог с ура-патриотском ·_ тематиком и са лажно-узвишеним херојима из псеудоисториског света“, претстављало је и за гледаоце и за глумце догађај од највећег значаја. Гледаоци су посматрали на сцени не више „јунакиње“ у провидним веловима и с француском фризуром, него праве руске варошанке и сељанке у цицаним хаљинама, зализане косе и с раздељком на средини, а глумци су предосећали да ће морати, ако би се комади те врсте задржали дуже на позорници, да измене свој начин игре. И док су једни од њих сматрали — а с њима велики Шчепкин, Украјинац откупљен из спахиског ропства, и не мање значајни Шумски, који је касније и сам пришао на страну Островског, да „довести на сцену глумца у подђовци (у народном капуту) и у чизмама намазаним катраном не значи рећи нову реч“, дотле су други, с члановима московског Малог театра и са славним Мартиновом на челу, узели У одбрану народног писца и почели да стварају, тумачећи његова дела, нову школу глуме.

Мако изнемогао на послу драмског писца, Островски се, поред рада па стварању народне драме, страсно залагао и за оснивање приватног народ-

ног театра, за којим „жуди — како је писао — нова, проста, свежа руска публика“. За такво позориште припремао је он и глумце, Читаб им је — а читао је, кажу, сјајно — своја дела на пробама, руководио режијом, напо-

мињао им да је битно, пре свега, да створе „лик пун уметничке истине“. Али се ипак највише одужио својим сарадницима-глумцима износећи на сцену у У низу комада њихов мукотрпни живот („Таленти и обожаваоци“

„ „без кривице криви“, „Шума“).

Најзад, после тако напорног рада на позоришту, које му је било сврха читавог живота, Островски је умро 1886 у Једном селу Костромске губерније;

остављајући за собом, у историји руске књижевности, име највећег драмског писца. Е

ДЕЛО ОСТРОВСКОГ НА ПОЗОРНИЦИ ПРЕ И ПОСЛЕ ОКТОБРА 1917

После смрти Островског његово дело доживело је на сцени нимало једноставну историју. „Пререволуционарно позориште, које није видело више у Островеком савременика, још није умело — осим ретких изузетака — да приђе његовим комадима као класичним делима, која у свакој епохи звуче на нов начин, и, благодарећи томе, не губе своју актуелност Позориште се често олнестло

•